Marija Andrijašević

/Hrvaška, 1984

Marija Andrijašević (1984, Hrvaška) je magistrirala iz primerjalne književnosti ter etnologije in kulturne antropologije na Filozofski fakulteti v Zagrebu. Leta 2007 je za svojo zbirko David, svašta su mi radili prejela nagrado Goran za mlade pesnike. Svojo poezijo objavlja v literarnih revijah (Re, Quorum, Knjigomat, Poezija), vključena pa je tudi v antologije sodobne poezije (I u nebo i u niks, Hrvatska mlada lirika itd.) ter v italijanski izbor poezije z Balkana Voci di donne della ex Jugoslavia. Njena poezija je prevedena v slovenski, italijanski, ukrajinski, angleški, poljski in romunski jezik. Leta 2018 je za delo pri svojem prvem romanu Grad na vodi prejela letno štipendijo hrvaškega ministrstva za kulturo.

Pesmi

* / *

moj pogled je amfetaminsko ustrežljiv in verjame, da je farmacija od boga dana znanost. zjutraj, ko misli še niso zbrane, grem z roko čez trebuh in pričakujem bedra. čuden občutek. vstala bom, bom, poznal me boš. ne znam z obljubami, ne maram jih, a sem nagnjena k dajanju obljub z nonšalanco. če nadzorujem življene, drsi. teče počasi – in vendar teče. in nikdar se na nikogar ne ozira. nima meja. pazi to, enkrat sem videla starega jokati, bila je strašno nerodna stvar. slabo je videl in po navadi sem mu jaz govorila, kakšna luč je na semaforju. ampak takrat, ko je jokal, sva se peljala na deželo. on in jaz. bila je zelena. jokal je. jaz sem razmišljala le: pa kaj, za vraga, ti je, me zajebavaš? kaj mi zdaj jokaš? saj nisem jaz tebe sklofutala.

Prevod: Stanka Hrastelj

moj je pogled amfetaminski susretljiv i vjeruje kako je farmacija bogomdana znanost. jutrima, dok još ne razmišljam, rukom prelazim preko stomaka i nadam se bedrima. čudan osjećaj. ustat ću, bit ću i znat ćeš me. ne znam s obećanjima, ne volim ih, a sklona sam obećavati s nonšalantnošću. život klizi kad ga ja kontroliram. ide polako i ide svejedno. i nikad se ne obraća nikom. nema granica. pazi, ja sam ti jednom vidjela svog starog da plače i to je bila jako nezgodna situacija. on je imao loš vid i ja bih mu obično govorila koje je svjetlo na semaforu. a taj dan kad je zaplakao vozili smo se na selo. on i ja. bilo je zeleno. plakao je. ja sam samo razmišljala: pa koji je tebi vrag, jebo ti sebe? šta sad ti tu meni plačeš? pa nisam ja tebe ošamarila.

/

* / *

govoril je, da naju ima rad. brata in mene. njegovo življenje sva. nikdar ni nihče niti pomislil, da bo naredil kaj dobrega. družina. vsem se je zdel mračen. takrat sem začela razumeti in se znotraj spraševati: ampak zakaj naju uničuješ? ti si naju ustvaril, ne naju še uničiti. in obriši te solze, da se ne znajdeva pod cisterno pred nama. na znam ljubiti, dokler nisem ljubljena. moje nebo je vedno sivo. tisti dan se je brat zaklenil v sobo. stari je klical policijo. potem je prišel stric in prosil brata, naj pride ven. jaz sem v svoji sobi jokala. nisem razumela. stara sem bila enajst let in nisem vedela, zakaj se svet imenuje svet in zakaj naju oče ne mara oziroma zakaj naju ima rad na tako čuden način. starega sem prosila, da greva ven. sedla sva v avto in se odpeljala na deželo. potem je on začel jokati in jaz nisem več vedela, kdo v naših zgodbah je kriv. hodim zaverovana vase. v mojem življenju ni ničesar slabega. hočem, da to veš.

Prevod: Stanka Hrastelj

govorio je da nas voli. brata i mene. mi smo njegov život. nitko nikada nije mislio da će on napraviti nešto dobro. obitelj. svima je bio crn. tad sam počela shvaćati i nametati pitanje iznutra: ali zašto nas onda uništavaš? ti si nas stvorio, nemoj nas i uništiti. i obriši te suze da se ne nađemo pod cisternom ispred nas. ne znam voljeti dok ne vole mene. moje nebo je uvijek sive boje. taj dan se brat zaključao u sobu. stari je zvao policiju. kasnije je došao stric i molio brata da izađe. ja sam plakala u svojoj sobi. nisam shvaćala. imala sam jedanaest godina i nisam znala zašto se svijet zove svijet i zašto nas otac ne voli ili zašto nas voli na taj jako čudan način. ja sam molila starog da idemo van. sjeli smo u auto i krenuli smo na selo. onda je on počeo plakati i ja više nisam znala tko je krivac u našim pričama. hodam sigurna u sebe. u mom životu ne postoji loše. želim da to znaš.

/

* / *

v življenju sva ta maraton pretekla. danes pleteva puloverje za nove zime in tuja telesa. ona mi pravi, da te nimam rada, kot si domišljam, in da se te niti ne spomnim. tebi reče nuja. gledam te skozi zelena stekla očal in skozi kri, ki pušča sledi za nohti. rečem ji, da te imam rada, kot si domišljam, in da se te niti ni potrebno spominjati. v mojih očeh si zvezan s kinetično fotografijo. z razpršenostjo trenutka. prostor je kriv, da je ta ljubezen difuzna. vendar naju ne bo nikdar grelo, veš to? to sonce, ki se odbija od njenega telesa. navadno zbolim okoli ene petdeset zjutraj. pogasim luči in živim v potu tega, kar bolezen rojeva iz mene. metamorfoze v mojem obstoju kot edino življenje v meni.

Prevod: Stanka Hrastelj

istrčali smo ovaj maraton kroz naše živote. danas pletemo džempere za nove zime i tuđa tijela. ona mi kaže da te ne volim k’o što umišljam i da te se i ne sjećam. ona tebe zove potreba. ja te gledam kroz zelena stakla svojih naočala i kroz krv što ostavlja tragove oko zanoktica. ja njoj kažem da te volim k’o što umišljam i da se tebe i ne treba sjećati. vezan si u mojim očima kinetičkom fotografijom. disperzijom trenutka. prostor je kriv što je ova ljubav difuzna. ali nikad nas neće ugrijati, znaš li ti to? to sunce što se odbija o njeno tijelo. obično se razbolim oko jedan i pedeset ujutro. pogasim svjetla i živim u znoju onoga što bolest porađa iz mene. metamorfoze u mom postojanju kao jedino življenje u meni.

Marija Andrijašević

Pesmi

*** / ***

**** / ****

***** / *****

****** / ******

******* / *******

* / *

/

* / *

/

* / *